Аличе Рорвахер је филмски режисер, монтажер и сценариста из Италије. Рођена је 1981. године у Фјезолу, а студирала је у Торину и Лисабону. Радила је на музичким и документарним пројектима, али и као уредник и композитор у позоришту. Први дугометражни филм који је снимила, Небеско тело (2011), премијерно је приказан на фестивалу у Кану у оквиру селекције Петнаест дана режисера. Филм Чуда (2014) био је део канског такмичарског програма и освојио Велику награду жирија. Исте године Аличе је председавала међународним жиријем који је на Филмском фестивалу у Венецији додељивао Награду Луиђи де Лаурентис за најбољи дебитантски филм. Трећи филм који је режирала, Срећан као Лазаро (2018), освојио је у Кану Награду за најбољи сценарио. Аличе се вратила у Кан 2019. године као члан жирија главног такмичарског програма.

Бруно Таријер рођен је 1960. године у Паризу. Ради као миксер звука, сниматељ звука на сету и дизајнер звука. Студирао је перкусије и бубњеве код професора Гастона Силвестра, компоновање електро-акустичне музике на Групи за музичка истраживања код професора Пјера Шафера и Гија Рибела. Дизајн звука усавршио је на Високом државном инситуту за уметност и спектакл у Брiселу. У продукцији дугометражних филмова Бруно је радио као сниматељ звука на сету, дизајнер звука, сниматељ фоли ефеката (шумахер) и миксер звука. Радио је са прослављеним режисерима из читавог света као што су Лик Бесон, Сергеј Бодров, Асгар Фархади, Џејмс Ајвори, Емир Кустурица, Раду Михаилеану, Пан Налин, Атик Рахими, Валтер Салес, Абдерахман Сисако, Оливер Стоун, Јешим Устаоглу, Ћанг Вен, Џанг Јиму…

За свој рад неколико пута је награђиван. Награду Цезар за најбољи звук добио је за филмове Јованка Орлеанка (2000) Лика Бесона и Концерт (2010) Радуа Михаилеануа. Награду Америчког удружења монтажера звука добио је за филмове Леон професионалац (1994) и Јованка Орлеанка.

Бруно Таријер је своја техничка и уметничка искуства са задовољством делио на мастер класовима одржаним у Берлину, Варшави и на другим местима.

Предраг Мики Манојловић је српски глумац. Играо је у неким од најважнијих југословенских филмова. Завршио је глуму на Факултету драмских уметности у Београду. Са глумачким ангажманом почиње већ на студијама. Поред многих улога у позоришту, на телевизији и на филму, на почетку каријере играо је и у филмовима Хајка (1977) Живојина Павловића и Само једном се љуби (1981) Рајка Грлића. Са Емиром Кустурицом сарађује од филма Отац на службеном путу (1985), а у њиховој заједничкој филмографији налазе се и Андерграунд (1995), Црна мачка, бели мачор (1997), Завет (2007) и На млијечном путу (2016). Деведесетих година године почиње међународну каријеру улогом у филму Викенд за двоје (1990) у режији Никол Гарсије. Играо је у филмовима као што су Смртоносни трансфер (2001) Жан Жака Беноа, Пакао (2005) снимљен по тестаментарном сценарију Кшиштофа Кишловског, Ирина Палм (2007) Сама Гарбарског, Свет је велики и спасење је иза угла (2008) и Суд (2014) Стефана Командарева. Добитник је више награда за свој рад на филму, у позоришту и на телевизији. Награду Златна арена за најбољег глумца на Фестивалу југословенског филма у Пули освојио је за улоге у филмовима Нешто између (1983) Срђана Карановића и Отац на службеном путу (1985). За заслуге у области позоришта и филма у југоисточној Европи 2011. године је проглашен за почасног доктора Европске филмске академије, а 2017. године додељен му је француски Орден уметности и књижевности у рангу витеза.

Мишел Аматје, директор фотографије, рођен је 1955. у Кревекеру-на-Ожу у Француској. Студирао је математику и стекао звање мастера, а фотографијом се бавио повремено. Две године је предавао математику у средњој школи, а потом се уписао у филмску школу Луј Лимијер и посветио се кинематографској уметности. Снимио је више краткометражних и целовечерњих филмова, а Доберман (1996) у режији Јана Коунена, први је који је привукао пажњу јавности. Потом је уследио трилер Цинкарош (1997) у режији Алана Корноа и нешто другачији филм Волим Лос Анђелес (1998) Мике Каурисмакија. Мишел Аматје je потом заменио Тjерија Арбогаса при крају снимања филма Црна мачка, бели мачор (1998) Емира Кустурице, пошто је снимање продужено, а Тјери је имао претходно договорене обавезе. Након тога, Мишел је путовао на турнеју са Но смокинг оркестром и учествовао у снимању филма Супер 8 приче (2001). У Србију се вратио да би радио на филму Живот је чудо (2003). У скорије време, Мишел Аматје радио је као директор фотографије на филмовима Фолкера Шлендорфа Дипломатија (2014) и Розмарина беба (2014) Агњешке Холанд. Поред ових филмова, снимио је и већи број реклама и ТВ серија.