Вести
Сатница фестивала
Фото галерије
Видео галерија
Галерија омажа
Такмичарски програм
Кустендорф представља
Главни жири
Сузана Никјарели

Сузана Никјарели рођена је у Риму. На почетку филмске каријере сарађивала је са Нанијем Моретијем и режирала документарни филм који је био једна од епизода серије Сахерови дневници (2001). Написала је сценарија за више краткометражних и документарних филмова које је режирала, као што су Треће око (2003), експериментални документарац у коме су филмску и глумачку екипу чиниле готово искључиво жене, укључујући њену мајку, сестру и саму редитељку у главним улогама, Језик љубави (2003), футуристичку драму са Миленом Вукотић у главној улози, као и Ђована З – љубавна прича (2003), комичну љубавну причу у којој је такође сама играла насловну улогу. Ови рани радови јасно су усмерили редитељкин кинематографски фокус на жене. У потоњим целовечерњим филмовима, њени ликови су мајке, кћери, пријатељице, активисткиње, уметнице, супруге, музе и светице, чији се карактери испитују у односу на улоге које им намеће друштво. Дебитански филм Сузане Никјарели, Космонауткиња (2009), је филм о одрастању бунтовне тинејџерке и посвећене комунисткиње заинтересоване за совјетски свемирски програм. На фестивалу у Венецији филм је освојио награду у селекцији италијанске националне кинематографије. Следећи филм, Откриће зоре (2021), адаптација је романа Валтера Ветронија, а креће се између историје и фантазије, садашњости и прошлости. Нико, 1988 (2017) освојио је награду за најбољи филм у венецијанској селекцији Хоризонти, као и бројне друге награде широм света. То је биографски филм о жени чији је глас током шездесетих година постао иконичан, смештен у завршне године њеног живота. Госпођица Маркс (2020) говори о Елеанор, социјалисткињи и најмлађој и омиљеној кћерки Карла Маркса. Филм је освиојио више признања у Венецији, укључујући номинацију за Златног лава, као и три награде Давид ди Донатело. Кјара (2022), пети филм Сузане Никјарели, премијеру је имао у главном програму венецијанског фестивала, а освојио је пет награда.
Славко Штимац

Славко Штимац почео је да глуми као дете. Са дванаест година дебитовао је главном улогом пастира Ранка у филму Вук самотњак (1972). Са улогама дечака у филмовима Сутјеска (1974), Зимовање у Јакобсфелду (1975) и Салаш у малом риту (1976) постао је југословенска филмска парадигма одрастања у рату. Међународну каријеру започиње улогом у филму Сема Пекинпоа Гвоздени крст (1977). Улоге адолесцената у наредном периоду биле су једнако иконичне. Сазревање у филмовима, кроз ликове попут Пере Трте у Специјалном васпитању (1977), Младожење у Ко то тамо пева (1980) и Петра у Варљивом лету ‘68 (1984) уметнички врхунац достигло је улогом Дина у филму Емира Кустурице Сјећаш ли се Доли Бел (1981), све до матурске екскурзије у филму Браћа по матери (1988). Са Кустурицом поново сарађује на филму Подземље (1995), награђеном канском Златном палмом. Штимац потом длази у Сједињене државе где снима два филма. Кући се враћа улогом Луке Ђукића у филму Живот је чудо (2004), трећом сарадњом са Кустурицом. За улогу у емигрантском филму Бјуик Ривијера (2008) добија награду за најбољег глумца на фестивалу у Сарајеву. Жанру ратног филма враћа се филмовима Турнеја (2008), Непријатељ (2011) и Топ је био врео (2014), мада је ту реч о сасвим другом рату. У јануару 2019. године на отварању 12. Међународног филмског и музичког фестивала Кустендорф уручено му је признање Дрво живота – награда за будуће филмове. Следе запажене улоге у филму Мрак (2022) и телевизијским серијама Убице мог оца (2016-2022), Црна свадба (2021) и Подручје без сигнала (2021). Глумачку награду за животно дело Павле Вуисић добио је на Филмским сусретима у Нишу 2022. године.
Давид Ној

Давид Ној је израелски филмски стваралац. Рођен је у Торонту, а живи у Израелу, где је са похвалама завршио студије филма на Уметничкој школи у Тел Авиву. Он је награђивани продуцент, режисер и сценариста. Снима игране и документарне филмове и телевизијске серије. Пре више од петнаест година основао је продукцијску кућу Синемакс продакшнс лимитед. За своји целовечерњи режисерски деби, филм Шта сад? (1999), добио је Специјално признање жирија на Јерусалимском филмском фестивалу. За Брескве (2003) награђен је наградом за најбољи сценарио Фондације Макор на међународном филмском фестивалу у Хаифи. Подоричне ствари (2004) вишеструко је награђиван на међународним фестивалима, а за Ломљење леда (2010) освојио је Награду за најбољи филм на фестивалу у Барселони, као и Награду за најбољи сценарио у Палерму. Поред сценарија за филмове које је режирао, Давид Ној написао je и сценарија за документарне филмове Прљави веш (2012) Јаела Шерера, као и Зилбер и ја (2011) Роја Зилбера. У улози продуцента, радио је на филмовима као што су Сенке (2017) Ное Ахаронија, проглашеном за најбољи израелски документарац на Док форуму Израела, награђеном на многим фестивалима у земљи и иностранству и номинованом за Награду израелске академије, Краљ бурека (2018) Орит Ронел, Напуштајући рај (2020) Офера Фрејмана, Повратак у Берлин (2021) Бобија Лакса, Веровање у музу – Зерија Шалев (2022) Ајелет Баргур, на документарној серији и филму Ное Ахаронија Др. Руди – гола истина + Ни реч истине (2021–2022), награђеним на више међународних фестивала у Израелу и у иностранству. Најновији филм који је продуцирао, Седам година Aбсалона (2022), номинован је за Награду израелске академије, а освојио је је Специјално признање жирија на фестивалу Докавив. Давид Ној је шеф Катедре за филм на Уметничкој школи Миншар у Тел Авиву.
Владан Радовић

Владан Радовић је филмски сниматељ из Рима. Рођен је у Сарајеву, где је завршио класичну гимназију. У Рим одлази 1996. године, како би наставио образовање у Експерименталном центру за кинематографију, престижној италијанској националној филмској школи, где је похађао трогодишњи курс код Ђузепеа Ротуна. Од 1999. године ради као други и први помоћник сниматеља, те као сниматељ слике за више италијанских и међународних филмских екипа на целовечерњим филмовима и рекламама. У истом периоду ради и као директор фотографије на бројним краткометражним и документарним филмовима, рекламама и музичким спотовима. Као директор фотографије на целовечерњем пројекту дебитује филмом Салмир (2004), режијском дебију Франческа Мунција, који је премијерно приказан на фестивалу у Венецији. Радовић је потом снимао многе филмове који су награђивани на престижним међународним фестивалима. За свој рад на Црвено као небо (2006), режисера Кристијана Боронеа, добио је Награду за најбољу фотографију на фестивалу у Палм Бичу. Остатак ноћи (2008), његова друга сарадња са Мунцијем, премијеру је имао у канском програму Четрнаест дана режисера. Радовић је потом освојио и Награду за најбољу фотографију на фестивалу у Њупорт Бичу за филм Стан у Атини (2011). Исте године Последњи човек на Земљи, адаптација графичке новеле у режији Ђан Алфонса Паћинотија, такмичи се за Златног лава у Венецији. Са филмским режисером Паолом Вирцијем сарађивао је на филмовима Сваког божијег дана (2012), Полуделе (2016) и Чаробне ноћи (2018). Ови филмови вишеструко су награђивани, укључујући шест награда Давид ди Донатело. Радовић се у Венецију вратио са криминалистичком драмом Црне душе (2014), трећим филмом који је снимио са Франческом Мунцијем. Филм је освојио више награда, укључујући Давид ди Донатело награду за најбољу фотографију. За рад на филму Марка Белокија Издајник (2019), добио је наградну Златна клапа за најбољу фотографију. Владан је члан Италијанске асоцијације филмских сниматеља и Европске федерације филмских сниматеља.
Иван Шијак

Иван Шијак, рођен 1969. године у Београду, режисер је, сниматељ слике, фотограф и визуелни уметник. Дипломирао је на Факултету драмских уметности на Катедри камере. На истом факултету 2004. године започео је педагошки рад у звању доцента, а од 2019 у звању редовног професора. Фотографијом се бави од средине осамдесетих година, а самостално излаже од 1994. године. Током деведесетих година интензивно истражује различите визуелне форме, а комбиновањем техника и технолошких процеса развија сопствени визуелни израз. Члан редакције и директор фотографије часописа за визуелну културу New Moment био је од 1994. до 1997. године. Од 1994 до 2004. сувласник је и аутор у продукцијској кући Mechanical Duck Creative Production. Вишеструко је награђиван као аутор музичких спотова, реклама, плаката и других облика рада у пољу фотографске слике и видеа. Од 2000. у својству супервизора визуелних ефеката сарађује на филмовима као што су Плави циганин (2005) и Завет (2007) Емира Кустурице, Чарлстон за Огњенку (2008) Уроша Стојановића и 12 (2007), Варљиво сунце 2 (2010), Варљиво сунце 3 (2011) и Сунчаница (2014) Никите Михалкова. Један је од оснивача Српске асоцијације филмских сниматеља.
Међународни филмски и музички фестивал Кустендорф је основан 2008. године са идејом да на једном месту окупи великане савременог ауторског филма и младе, неафирмисане филмске ствараоце. Фестивал се одржава сваке године у јануару у Дрвенграду на Мокрој Гори, у организацији „Раста интернешнел“ и под покровитељством Министарства културе Републике Србије. Творац овог јединственог филмског и музичког фестивала је прослављени филмски режисер Емир Кустурица.
Кустендорф је посебан фестивал, без црвеног тепиха, билборда и реклама, у потпуности посвећен филму, музици, дружењу и размени креативних идеја и енергије.
Град направљен од дрвета, Дрвенград, је централно место свих дешавања на фестивалу. У њему се приказују филмови, одржавају концерти, у њему се упознаје, дружи, заљубљује, ради, учи, одмара, спава, једе, размишља и ужива. Као и сваки град, и Дрвенград има централни трг и на њему цркву Светог Саве, библиотеку, галерију, пијацу, обданиште, „затвор“, базен, сауну, фризерски салон, посластичарницу, продавницу, спортске терене, биоскопе и ресторане и многе друге садржаје које боравак на фестивалу чине незаборавним.
Филмски програм
Филмски програм на фестивалу Кустендорф се одвија у неколико биоскопа. У биоскопу Проклета авлија, који је и највећи, приказују се филмови у оквиру Такмичарског програма, као и филмови из програма Савремене тенденције. Филмови у оквиру програма Ретроспектива великана приказују се у биоскопу Стенли Кјубрик. Остали филмски програми приказују се у амфитеатру Ноам Чомски. Након пројекција филмова, у овим салама се одржавају радионице прослављених филмских аутора.
Музички програм
Након филмског програма и радионица, сваке вечери, у поноћ, одржавају се концерти познатих музичких група.
Смештај
У Дрвенграду се не могу наћи две исте собе јер свака има другачије осликан, ручно рађен намештај, другачији поглед кроз прозор, различит пут којим се до ње долази. Собе се налазе у аутентичним дрвеним кућама и све имају купатило, телевизор, телефон и приступ интернету. За време трајања фестивала, смештај у Дрвенграду резервисан је за госте и учеснике Кустендорфа. Такође, гости Фестивала су смештени и у хотелу Ивер, у новоотвореном ски-центру, као и у Визиторском центру недалеко од самог села.
Ресторани
Ресторан Висконти – домаћа и страна кухиња намењена учесницима и гостима Фестивала
Kафе Проклета авлија – савршено место за упознавање у сјајној атмосфери
Национални ресторан Лотика – ресторан са националном кухињом
Посластичарница Код Ћоркана – слаткиши и топли напици
Капор бар – џез клуб
Рецепција
Љубазно и вредно особље рецепције хотела Мећавник пружиће вам све неопходне информације о Фестивалу, смештају и догађајима и одговориће на свако ваше питање.
До Мећавника се може доћи из три различита правца и то из правца Београда, Вишеграда или из правца Златибора.
Уобичајено, из Београда се путује aутопутем Милош Велики према Пожеги и Ужицу све до излаза Паковраће, па надаље путем М5 преко Пожеге и Ужица. Од Ужица је потребно пратити трасу пута Е761 преко Кремана. На десетом километру након Кремана са десне стране видно је означено скретање за брдо Мећавник на коме се налази Дрвенград.
Са запада Балкана се може доћи трасом магистралног пута М5, преко државне границе, при чему се скретање за Дрвенград тада налази са леве стране пута.
Са југа Балкана долази се преко Златибора, означеном трасом путева Е761 и Е763.
Са београдске аутобуске станице свакодневно постоји неколико полазака за Вишеград. У том случају потребно је да путник возачу аутобуса унапред саопшти своју намеру да путује до железничке станице Мокра Гора, пошто се та станица не налази у реду вожње.
www.mecavnik.info
www.parkprirodemokragora.org
За младе филмске ауторе и студенте чији се филмови приказују на Међународном фестивалу филма и музике Кустендорф, као и предходних година, обезбеђен је дочек на београдском аеродрому Никола Тесла и превоз до Кустендорфа – Дрвенграда.
Шеснаести Међународни
филмски и музички фестивал Кустендорф
25. 1. 2023 – 29. 1. 2023.
Раста интернeшенел
Милорада Митровића 15
11 000 Београд
тел / факс: +381 11 24 31 505
Нана Кустурица
rastaint@gmail.com
Прес служба
Данијела Ракић
presskustendorf@gmail.com