Обрад Глушчевић (1913‒1980) био је југословенски филмски и телевизијски режисер и сценариста. Првобитно је био глумац дубровачког позоришта, на филму се појавио 1947, а као режисер дебитовао је 1948. године. Kаријеру је започео радом на документарним краткометражним филмовима, од којих се истичу награђивани Између двије прозивке (1959), Под љетним сунцем (1961), Вук (1962) и етнолошки филм Људи с Неретве (1966). Стекао је и статус својеврсног класика дечјег жанра играним филмовима Прича о ђевојчици и сапуну (1962), Вук самотњак (1972) и Kапетан Микула Мали (1974). За телевизију је режирао две серије: Kапетан Микула, која представља проширену верзију филма и Јеленко. Добио је Награду Владимир Назор за животно дело 1978. године. Менталитет и живот који одликују далматинску регију представио је кроз дугометражне комедије Лито виловито (1964), Човик од свита (1965) и Голи човик (1968).