Кал je ромски бенд из једног од предргађа Београда. Музички стил који је овај бенд створио критичари са запада назвали су рокенрома, што је вероватно најбољи опис њихове музике. Од 2006, када су почели да свирају, имали су преко 400 концерата у иностранству. Наступали су на многим значајним домаћим, европским и међународним фестивалима и направили прилично успешну каријеру. Поменимо само фестивал Роскилде у Данској, Фјужн у Берлину, Сзигет фестивал у Будимпешти и новосадски Егзит. Током 2006. и 2008. били су у САД, где су наступали у многим значајним клубовима, попут Јое’s Pub у Њујорку, места где наступају и Леонард Коен, Дејвид Брн, Ричард Томпсон, Доли Партон, Шинејд О’Kонор, Нора Џонс, Јасу Ндур, Дејвид Гилмор. На турнеји по САД 2008. године имали су 45 концерата, а успоставили су и сарадњу са светски познатом њујоршком атракцијом, бендом Гогољ Бордело, који су, поред осталих, наступали и са Мадоном на концерту Лајв Ерт у Лондону.

Оба њихова албума продуцирао је Мајк Ниелсен, чувен по сарадњи са највећим именима музичке индустрије, као што су Андерврлд, Кјур, Џемироквај, Сноу патрол. На престижној листи World Music Chart Europe, оба њихова албума достила су прво место, оставивши иза себе групе као што су Готан проџект, Наташа Атлас и Охос де брухо. На истој листи заузели су треће место у годишњем пласману, што ни једном бенду из Србије никада није пошло за руком. У Србији, наступали су са Рамбом Амадеусом у песмама Дик ту кава и Комедија, а спот за потоњу песму је 2007. године награђен као најбољи у некадашњој Југославији и понео признање Даворин Поповић. На најновијем албуму сарађивали су са репером Марчелом у песми Краснокалипса.

Њихове спотове одликује препознатљива естетика и емитују се на свим националним ТВ станицама. Кал је истовремено и једини бенд са Балкана одабран међу 1000 група за наступ на једном од најзначајнијих World Music сајмова – WOMEX у Шпанији, 2006. године. Бенд чине: Драган Ристић (гитара, водећи вокал) Александра Вељковић (вокал), Душан Гњидић (бубњеви), Марко Ћурчић (бас), Раде Арсеновић (хармоника) и Бојан Васић (виолина).

Виничио Капосела је фантазмагорични кантаутор, песник, писац, али и илузиониста, шоумен и бенд-билдер. Дебитовао је 1990, са албумом All’una e trentacinque circa, под патронатом Ренца Фантинија, те освојио награду Targa Tenco Opera Prima, коју ће у потоњим годинама понети још три пута. Након првих пребиографских албума – телуричног Ballo di San Vito са Марком Риботом и Еваном Луријем, експлозивног Live in Volvo са балканским лименим Кочани оркестром – од патафизике Canzoni a Manovella, посветио се универзалнијим темама, често инспирисан класичном књижевношћу, од Мелвила до Селина, Дантеа и Хомера. Радови попут Ovunque Proteggi, Da Solo and Marinai, Profeti e Balene, постављани су на позорнице као комплетна уметничка дела. Године 2004. написао је књигу Non si muore tutte le mattine, па направио представу позоришта сенки и емисију Radiocapitolazioni на Радију 3. Најновије стваралаштво посветио је Грчкој и ребетику који је више од музике, начин живота: албум Rebetiko Gymnastas (награда за најбољи Worldmusic албум по мишљењу немачких критичара 2013), документарни филм са режисером Андреом Сегреом и књига Тефтери. Исте, 2013. године започео је нови пројекат са Banda della Posta, времешном, али још увек жестоком екипом серенадера-крајишника, на пола пута између Buena Vista Social Club и Тhe Pogues. Капосела им је продуцирао албум, а заједно су били и на турнеји по Италији и иностранству. Године 2015. и 2016. су биле веома важне за Виничија: његова нова књига Il Paese dei Coppoloni, документарни филм Nel Paese dei Coppoloni и најновији студијски албум Le Canzoni della Cupa, круна су двадесетпетогодишње каријере, а при томе истовремено дубока разматрања о Ирпинији (од Hyrpus, древног имена за вукове), земљи отаца заборављеној од историје, али пуној легенди, бајки и бајне музике.