Режија:
Jacques Audiard
Сценарио:
Jacques Audiard,
Tonino Benacquista
Директор фотографије:
Stéphane Fontaine
Монтажа:
Juliette Welfling
Продуцент:
Pascal Caucheteux
Продукцијска кућа:
Why Not Productions
Улоге:
Romain Duris,
Aure Atika,
Emmanuelle Devos
Трајање:
108′
Синопсис
Том има 28 година. Судбина му је наменила да пође очевим стопама у беспоштедном, понекад и бруталном послу са некретнинама. Због једног случајног сусрета он поверује да може, попут своје мајке, да постане концертни пијаниста. Почиње да се припрема за аудицију код једне Кинескиње – виртуозне пијанисткиње. Она не зна ни реч француског, музика им је једино средство комуникације. Ускоро ће притисак који носи његов посао постати сувише велики за Тома.
Биографија режисера
Жак Одијар
Жак Одијар рођен је у Паризу 1952. године у породици филмских радника. Његов отац, Мишел Одијар, био је сценариста и режисер, а ујак продуцент. Жак Одијар испрва није желео да буде део филмског света и одлучио се за студије књижевности и филозофије на Сорбони. Прва искустава са филмом стекао је радећи као асистент монтажера на филму Романа Поланског Станар (1976) и адаптирајући савремене француске романе за позориште и филм.
Тако настаје сценариo за филм Професионалац (1982) Жоржа Лотнера,који је Одијар написао заједно са својим оцем. Заједно су написали и сценарио за Смртоносно коло (1983), запажени трилер Клода Милера.
Као режисер, дебитовао је филмом Погледајте како падају на дно (1994). У тој специфичној мешавини роуд и ноар филма главне улоге играју Матју Касовиц, Жан Луј Третињан и Жан Јан. Филм је освојио три награде Цезар, укључујући ону за најбољи дебитантски филм.
Касовиц и Третињан играли су насловну улогу и у другом филму Жака Одијара. Дискретни херој (1996) је провокативно преиспитивање мита о Де Голу и француском Покрету отпора за време нацистичке окупације. За овај филм Одијар је на Канском фестивалу добио награду за најбољи сценарио. Читај ми са усана (1998) говори о усамљености и скрајнутости у друштву, а у средишту пажње је однос глувонеме жене и бившег робијаша. Добио је три награде Цезар, за најбољи сценарио, најбољу глумицу (Емануел Девос) и најбољи звук.
Следећи филм Жака Одијара Откуцај који је моје срце прескочило (2005) римејк је филма Прсти (1978) Џејмса Тобака. Протагониста филма је младић растрзан између света музике којем припада његова мајка и прљавог посла са некретнинама у који га је увео отац. Филм је добио награде Цезар у осам категорија, између осталог за најбољи филм, режију, оригинални сценарио и фотографију, али и друге значајне међународне награде.
Пророк (2009), који прати успон младог, неписменог Арапина у суровом затворском окружењу добио је Цезар награде у девет категорија, Велику награду жирија на Канском фестивалу и бројне престижне међународне награде. По речима редитеља, ова драма из затворског живота није замишљена као друштвена критика, већ као „покушај да се направе сликовне представе за људе који их немају, за француске Арапе.“
Наредни Одијаров филм Рђа и кост (2012), о љубавној вези између самохраног оца и жене која дресира орке – китове убице, не потпада под жанровске стереотипе и без патетике и моралисања говори о необичним животним одлукама протагониста.
Најновији филм Жака Одијара, Дипан (2015), награђен је Златном палмом на прошлогодишњем филмском фестивалу у Кану.