Радионица са Ћијаном Воном и продуценткињом Ли

Други дан Фестивала публици је донео европску премијеру задивљујућег филма кинеског аутора Ћијана Вона, Сунце које може да помера планине и радионицу са режисером и продуценткињом филма.

Од почетка је необична чињеница да кинески режисер манџуријског порекла снима филм о тибетанским будистима и да читаву поетику заснива на свом схватању и поштовању једног начина живота који му је суштински стран. Вон је своју фасцинацију Тибетом почео низом документарних филмова, који су водили до писања сценарија за Сунце које може да помера планине и коначно до продукције овог филма. Снажан осећај за духвну праксу будизма стоји не само иза поетике филма него и иза целокупне његове продукције. Наиме, Вонов сценарио је постао филм искључиво упорношћу и страшћу Продуценткиње Ли која је пронашла сценарио и из личних убеђења се посветила остварењу режисерове визије. Ретко ћете чути за продуцента који тако снажно стоји иза једне продукције да инсистира да режисер до краја истраје у својим намерама и остави свој филм недоречен и необичан публици, само зато што је отвореност краја, како су то обоје рекли, будустички принцип. Ово је поготово вредно пажње ако имамо на уму политичку осетљивост теме.

Истичући да сам није религиозан (Нисам био будиста пре снимања филма, нисам постао током, а мислим да ни у будућности нећу постати будиста) и да сматра да му лично недостаје таква страна личности, Вон је током радионице наглашавао своју намеру да не гламуризује Тибет и да духовни живот тибетанског народа представи у његовом свакодневном руху, јер га је од њега и немогуће одвојити. Они изгледају неуредно и запуштено из вана, али је њихов духовни живот невероватно чист и истанчан, тврди режисер. Тежећи да представи управо тај привидни дуализам, Вон је у филму инсистирао на спољашњој сировости живота својих ликова, само да би тако остао искрен вредностима до којих они заиста држе, а које су екстремно унутрашње.

Цитирајући Андреја Тарковског као утицај, Вон је направио филм невероватне суптилности, који у сваком тренутку остаје динамичан и убедљив. Завршна сцена, у којој будистички монах и његова снаха, снежним падинамана носилима вуку његовог оболелог брата, пет хиљада километара до светог града Ласе, падајући ничице и молећи се сваким кораком пута, круна је играног првенца кинеског режисера, коме наслућујемо занимљиву будућност–постао он будиста или не.