Анте Бабаја (1927–2010) био је филмски режисер и сценариста. Рођен је у Имотском, а у Загребу је студирао права и економију. Филмску каријеру започиње као асистент режије на филму Плави 9 (1949) Крешимира Голика. Краткометражни документарни филм Један дан у Ријеци (1955) је Бабајин режисерски деби. Царево ново рухо (1961), његов  први  целовечерњи  играни  филм,  адаптација  је  бајке  Ханса  Кристијана Андерсена. Након овог филма снима неколико документарних и експерименталних филмова, a филм Бреза (1967) такође настаје адаптацијом књижевног дела – приче Славка Колара. Филм је награђен Бронзаном ареном, а исте године на фестивалу у Пули приказани су и Скупљачи перја Александра Саше Петровића, као и Празник Ђорђа Кадијевића. Бреза се сматра класиком југословенске кинематографије. Тим филмом је Бабајина поетика одређена као специфични облик натурализма чија је централна тема изузетни појединац у медиокритетском окружењу које га не разуме и уништава. Тему је Бабаја развијао и у потоња три целовечерња филма, која је снимио по прози Слободана Новака и у сарадњи са тим писцем. Реч је о делима Мирис, злато и тамјан (1971), Изгубљени завичај (1980) и Каменита врата (1992).

Анте Бабаја  је  1966.  године  основао  филмски  одсек  на  тадашњој  Академији  за казалиште, филм и телевизију у Загребу.