template vesti

Радионица са Паолом Виљалуном

Четвртог дана Фестивала присутни су имали прилику да гледају филм Рикша, филипинског режисера Паола Виљалуне и да учествују у радионици са режисером.

Добитник Златног пехара на 20. међународном филмском фестивалу у Шангају, Виљалуна је део такозваног филипинског новог таласа, незваничног филмског покрета насталог почетком двехиљадитих. Иако формално није реч о покрету, број независних филмова и младих режисера који су се у последњих десет година појавили на Филипинима, скренули су пажњу филмског света. Виљалуна наводи појаву дигиталног филма и приступачност дигиталне опреме као узроке који су довели до појаве толиког броја нових филмова и аутора – филм Рикша снимио је за педесет хиљада еура, у року од десет дана.

Иако су Филипини и раније имали aктивну филмску индустрију, пре појаве дигиталног филма није било толико независних продукција, док данас, тврди Виљалуна, од 150 филмова колико се годишње сними, скоро половина су независне продукције. То је довело до могућности да се направи искорак и праве не само акциони филмови, комедије и романсе, већ и лична, ауторска дела, попут Рикше. Режисер тврди да на Филипинима ауторски филм има бројну биоскопску публику, заинтересовану за филмове који се баве филипинским карактером, који истражују класу, историју, и религију народа.

Рикша је филм о сиромашној филипинској породици из Маниле, која одлучује да напусти град и крене у потрагу за бољим животом у провинцији. На путовање крећу у јединој ствари коју поседују – рикши, којом отац породице превози поврће и тако зарађује за живот. Иако огрезли у поражавајуће сиромаштво, Виљалунини ликови у сваком тренутку остају породица и једни у другима налазе вољу за животом.

Режисер истиче како није хтео да прави филм за европљане, што значи да је сиромаштво само оквир за истраживање филипинског карактера и да је филм, у суштини, морао ићи изнад сиромаштва, како каже Виљалуна, да би могао ишта аутентично рећи о људима које представља.

Као и Лав Дијаз, који је био прошлогодишњи гост Кустендорфа, и Виљалуна инсистира на филму који доводи у питање филипинско друштво и провоцира могућност промене. Ове провокације нису резултат беса, него долазе искључиво из посвећености коју режисер има према свом окружењу – Рикша је велики доказ тога.

 

 

template vesti

Стефан Командарев први пут у Дрвенграду

Стефан Командарев, режисер из Бугарске допутовао је на Мећавник. Традиционални дочек са хлебом и сољу уприличио му је сам професор Кустурица. Филм Стефана Командарева Правци, који је премијеру имао у оквиру канског програма Известан поглед, биће приказан сутра у 17 часова у биоскопу Проклета авлија у Дрвенграду.

3 dan

Треће вече Такмичарског програма

Трећег дана 11. Кустендорфа, у оквиру такмичарског програма приказано је пет филмова: Соц Кордијана Конђеле, Председник у посети Сирила Ариса, Зовите га председником Еме Паоли, Лумпен Николе Вучинића и Вртешка Руслана Братова.

ghhhgh

Радионица са Михаелом Р. Роскамом

Гост 11. Кустендорфа, режисер Михаел Р. Роскам, одржао је данас радионицу након пројекције његовог трећег целовечерњег филма Верност.
Номинован за Оскара и Цезара већ својим првим филмом Бикова глава, Роскам је свој други филм Прљаве испоруке снимио у Холивуду, са звездама попут Тома Харија, Нуми Рапас и Џејмсом Гандолфинијем. Верност представља његов повратак у Европу и поновни рад са глумцем Матијасом Шонартсом. Режисер је са студентима поделио своје искуство рада у Холивуду, а разлику између америчког и европског начина прављења филмова описао је речима у Европи филм припада оном који добије новац за филм, а у Америци оном који даје новац за филм. По њему, оба начина имају своје вредности, па је додао да планира наставити са радом у оба система – што је већ извесно јер се са идућим пројектом враћа у Холивуд.
Опредељен за жанр, или више за флертовањем за жанром, Роскам је свој рад описао као amour noir, који дефинише као извртање конвенција традиционалног ноар филма. Уместо крими приче са љубавним елементима као сателитима око ње, amour noir би била љубавна прича са крими елементима као сателитима, тврди режисер. Он цитира узоре попут Жан-Пјера Мелвила и Мајкла Мана као највеће утицаје на своје филмове и додаје да је управо Манов филм Врелина, био директна инспирација за Верност.
Одговарајући на питања студената, белгијски режисер је поделио своје виђење значаја криминалистичких прича за културу. Цитирајући холандског антрополога и историчара Јохана Хојзингу и његов концепт homo ludens, Роскам је филм упоредио са игром, која призива, имитира и рекреира елементарне сукобе унутар људске природе, са јасном свешћу да је реч о претварању. Тако би разлика између реалности и игре била та да игра има крај и нема последице. Како је насиље неотуђиви део човека, који ни цивилизације не може искоренити, Роскам тврди да је кључно да се управо о насиљу говори и да насиље буде рекреирано као елемент игре. По њему, филм ноар, и сличне врсте филмских прича, нуде управо такву игру и са њом деле исте користи по друштво.

template vesti 1

Друго вече Такмичарског програма

Другог дана 11. Кустендорфа, публика је имала прилику да види шест филмова у оквиру такмичарског програма: Бомбона Ракана Мајасија, Петнаест Самеха Алаа, Шанел Умберта Ваљеха, Марија Григорија Коломицева и Шмама Микија Полонског.

 

template vesti

Радионица са Властимиром Сударом

Трећег дана Фестивала, студенти и гости имали су прилику да погледају југословенски филм Бреза режисера Анте Бабаје, као и да присуствују радионици историчара и теоретичара филма, члана овогодишњег жирија, Властимира Судара.

Као стручњак за период југословенског филма у којем је настао Бабајин филм, Судар је присутнима дао историјски контекст и описао целокупну културну климу тренутка у којем је настала Бреза. Повезујући овај филм са филмом Александра Петровића Скупљачи перја, који је такође изашао 1967. године, Судар наглашава стваралачко обиље и узбудљивост овог тренутка у југословенској филмској култури. Оба филма су се такмичила на Пулском филмском фестивалу, на којем је Петровићев филм освојио Златну а Бабајин Бронзану арену. На жалост, констатовао је Судар, Бабајин филм је остао у сенци Скупљача перја, који је уз репутацију добитника Златне палме доживео и велику популарност код биоскопске публике – имао је две стотине хиљада гледалаца само у Загребу, који је у том тренутку имао четири стотине хиљада становника.

Судар је описао читав низ историјских и политичких утицаја који су довели до филмова попут Брезе и Скупљача перја. Повезујући совјетску опседнутост филмом са потоњим развојем филма у СФРЈ, Судар је цитирао Лењинову чувену реченицу о вредности филмске уметности (Филм је најважнија уметност) као императив иза те опсесије и додао да је Лењинова тежња ка регионализму у политичком уређењу СССР довела до развоја и популарисања етнографског филма. Управо ће етнографски приступ и регионализам довести до дела попут Параџановљевог филма Сенке заборављених предака, који је био директна инспирација и Бабаји и Петровићу за њихове филмове.

Предавач је понудио и једну класну анализу Бабајиног филма. Наиме, тврди Судар, мимо личне фасцинације специфичним срединама, попут хрватског Загорја у којем се дешава радња филма, мале заједнице попут оне у Брези имају јасно дефинисане и непремостиве класне поделе. Главног лика филма, лугара Марка, ког игра Велимир Бата Живојиновић, Судар описује као фигуру социјалне мобилности која нарушава утврђене класне односе. Ипак, филм не стаје на страну протагонисте, којег представља као потрошача, као човека вечито незадовољног оним што има, што га ставља у бесконачну жељу за новим, коју Судар види као покретача његове немогућности да се скраси и његове незасите опседнутости женама. У осуди класних подела и конзумерства, предавач је присутнима расветлио социјалну динамику скривену иза љубавне приче у средишту филма, али и указао политичке узроке те динамике.

template vesti

Радионица са Ћијаном Воном и продуценткињом Ли

Други дан Фестивала публици је донео европску премијеру задивљујућег филма кинеског аутора Ћијана Вона, Сунце које може да помера планине и радионицу са режисером и продуценткињом филма.

Од почетка је необична чињеница да кинески режисер манџуријског порекла снима филм о тибетанским будистима и да читаву поетику заснива на свом схватању и поштовању једног начина живота који му је суштински стран. Вон је своју фасцинацију Тибетом почео низом документарних филмова, који су водили до писања сценарија за Сунце које може да помера планине и коначно до продукције овог филма. Снажан осећај за духвну праксу будизма стоји не само иза поетике филма него и иза целокупне његове продукције. Наиме, Вонов сценарио је постао филм искључиво упорношћу и страшћу Продуценткиње Ли која је пронашла сценарио и из личних убеђења се посветила остварењу режисерове визије. Ретко ћете чути за продуцента који тако снажно стоји иза једне продукције да инсистира да режисер до краја истраје у својим намерама и остави свој филм недоречен и необичан публици, само зато што је отвореност краја, како су то обоје рекли, будустички принцип. Ово је поготово вредно пажње ако имамо на уму политичку осетљивост теме.

Истичући да сам није религиозан (Нисам био будиста пре снимања филма, нисам постао током, а мислим да ни у будућности нећу постати будиста) и да сматра да му лично недостаје таква страна личности, Вон је током радионице наглашавао своју намеру да не гламуризује Тибет и да духовни живот тибетанског народа представи у његовом свакодневном руху, јер га је од њега и немогуће одвојити. Они изгледају неуредно и запуштено из вана, али је њихов духовни живот невероватно чист и истанчан, тврди режисер. Тежећи да представи управо тај привидни дуализам, Вон је у филму инсистирао на спољашњој сировости живота својих ликова, само да би тако остао искрен вредностима до којих они заиста држе, а које су екстремно унутрашње.

Цитирајући Андреја Тарковског као утицај, Вон је направио филм невероватне суптилности, који у сваком тренутку остаје динамичан и убедљив. Завршна сцена, у којој будистички монах и његова снаха, снежним падинамана носилима вуку његовог оболелог брата, пет хиљада километара до светог града Ласе, падајући ничице и молећи се сваким кораком пута, круна је играног првенца кинеског режисера, коме наслућујемо занимљиву будућност–постао он будиста или не.

template vesti

Прво вече такмичарског програма

Вечерас је приказан први део Такмичарског програма 11. Међународног филмског и музичког фестивала Кустендорф.

Жири који ће доделити овогодишње награде чине: Петар Пеца Поповић, рок критичар и писац, Серж Регур, професор на Универзитету Тулуз Капитол, и Властимир Судар, стручњак у области историје и теорије филма.

Награду Вилко Филач доделиће директор фотографије Иштван Борбаш.

Прве вечери такмичарског програма публика је гледала пет фимова: Блага ноћ у режији Ћуа Јанга, На срећу у режији Пјотра Јанушкијевича, Лупу режији Матије Глушевића, Трубадур у невољи Себастијена Симона и Фореста Ијана Ецлера, те У плаветнило у режији Антоанете Аламат Кусијановић.

template vesti

Михаел Роскам на Кустендорфу

Мокра Гора је вечерас дочекала и белгијског режисера Михаела Р. Роскама, који се причестио хлебом, сољу и ракијом и тако придружио Фестивалу.

Након два успешна целовечерња филма, Бикове главе, номиноване за Оскара и Цезара у категоријама за најбољи страни филм и Прљаве испоруке, са Томом Хардијем, Нуми Рапас и покојним Џејмсом Гандолфинијем у главним улогама, Роскам на Кустендорф долази са својим најновијим филмом Верност, који ће сутра бити приказан у биоскопу Проклета авлија, у оквиру програма Савремене тенденције.

template vesti

Радионица са Паолом Сорентином

Специјални гост 11. Кустендорфа и добитник овогодишње Награде за будући филм, или награде Дрво живота, италијански режисер Паоло Сорентино, одржао је радионицу са студентима и гостима фестивала.

Разговор је почео дискусијом о односу савремене телевизије и филма, односно сукобу стриминга и биоскопа, те евентуалних последица које би филм могао трпети. Биоскопска публика, која гледа дугачке, уметничке филмове, потпуно је нестала, закључио је Сорентионо и додао да је управо то разлог и прошлог и садашњег преласка великих режисерских имена у свет телевизије. Међутим, ламент над бројношћу биоскопскд публике није нешто што су присутни могли чути од италијанског режисера, који је додао да му никад нису одговарала масовна гледања филмова, те да ужива да одлази у биоскопе када има мало људи, јер људи вам баш знају сметати. Тако је Сорентино дао предност интимној концепцији филма, коју је упоредио са искуством читања романа и закључио да управо у таквој интимности види предност и будућност телевизије.

Други део радионице, у којем су студенти и новинари постављали питања режисеру, посвећен је разговору о Сорентиновој поетици и специфичностима његовог света. Морате имати поетику, универзум, који нити је лако имати, нити је лако употребљавати увек кад вам треба, поручио је Паоло и открио да је хумор ултимативни фокус и мерило његове целокупне поетике. Увек бирам да радим ствари које ми се чине смешним, у ту једну реченицу свео је Сорентино свој процес и додао да једноставно не воли филмове који схватају себе превише озбиљно.

Хумор као императив, за њега важи и при избору глумаца, које не бира, како каже, зато што су добри глумци, него зато што може нешто да подели са њима, или само зато што су му смешни. У том тренутку разговора, Сорентино је призвао име Федерика Фелинија, са којим отворено дели потпуну посвећеност људском лицу и вредновање људског лика као неприкосновеног средства филмског израза и гласника филмске емоције. Напоменућемо да је хумор толики фактор у Сорентиновом процесу да га је цитирао и као мотивацију за избегавања проба, јер, једноставно, пробе нису смешне.

Хумористично и скромно приступајући било каквом покушају хиперболисања и сопственог дела и филмског рада уопште, Сорентино је студентима препоручио досаду монтаже као извор креативног приступа филмовима које праве, и додао да себи обавезно нађу досадног монтажера.

Радионица је закључена раговором о Сорентиновом новом филму, за који се, за сада, зна само да је филм о Силвију Берлусконију. Иако није био у могућности да износи детаље о новом филму, Паоло је саопштио да је љубав за драмске ликове крајњи услов прављења било каквог филма, па и филма о Берлусконију, за којег је рекао да не воли нити његову политику нити његове политичке идеје, али да покушава волети човека.