Одвојени од сваке цркве и догме шоу бизниса, Но Смокинг Оркестра су битна појава антиглобалистичког музичког покрета и својеврстан парадокс средине из које долазе. Познатији су и признатији у свету него у земљи коју с успехом прослављају. Њихових првих десет година са унца унца распојасаним звуком, ритам гитаре код свирања брзог двочетвртинског ритма српског кола, заправо распамећена балканска верзија румбе која неким чудесним везама спаја рок искуство, цигански штимунг и шумадијску двојку са ширим уметничким концептима двадесетог века, доказује да у времену све већих неразумевања постоји плесна музика са неодољивим садржајима против које нема одбране, јер не постоје те ноге које могу остати мирне.

Комуникација Но Смокинг Оркестра са светом, заснована на музици и представи, иде на слику и звук без посебног инсистирања на једном завичају. Збир пиксела и фреквенције тог спектакла не нагони публику да кроз образовање и своје знање трага за тим одакле та музика долази, него да кроз доживљај звучног урнебеса препознаје властито срце, душу и заборављена осећања.

Експлозивни микс нитроглицеринских звукова уз који је немогуће остати у столици… без обзира где се та столица налазила: Париз, Буенос Ајрес, Токијо, Њујорк, Кијев, Рејкјавик, Сиднеј, Тел Авив, Монтреал, Сао Паоло, Беч, Москва, Сиудад Мексико, Берлин, Мадрид или Брисел.

Емир Кустурица и Но Смокинг Оркестра су у природи номади, доносиоци весеља и симбола слободе коју сваки номад у природи поседује. Слобода је снага која их чини способним да се на свакој бини осећају као код куће. У оквиру своје психотерапије (јер зашто ствари не назвати правим именом) одмах показују слику апсолутне слободе којом располажу а за којом тај свет чезне. Зато није чудно што једанаест усплахирених, неспутаних, срећних и веселих људи на сцени буде потребу за идентификацијом.

                           Из текста Петра Поповића