Филм као духовно братство
Након пројекције филма Вране режисера Гордана Михића, аутор је одржао радионицу са студентима и гостима фестивала.
На самом почетку, Гордан Михић је говорио о својим почецима у свету филма. Навео је да се режијом никада није бавио до филма Вране, али да су он и ко-режисер Љубиша Козомара претходно написали сценарије за девет дугометражних филмова. Немају формално образовање и нису знали ништа о режији, али су инстинктивно осећали шта би добар филм требало да буде. Иако је снимање овог филма било турбулентно, резултати су били сјајни – филм је добио награду за најбољу режију на фестивалу у Таормини, одличне критике у Кану, а приказан је на преко једанаест међународних фестивала.
Режисер се осврнуо на веома важан период у историји југословенског филма – Црни талас. Ствараоци тих филмова били су снажни, и морали су да поднесу репресију и неодобравање јавности, пошто су филмови говорили о борби обичног човека и политичком притиску. Са друге стране, те исте филмове је финансирала држава. Михић верује да је то било зато што је и у таквом тоталитарном режиму влада разумела да културу мора да дозволи и да је то био доказ некакве слободе.
Говорећи о прототипу младог аутора данас, Михић је рекао да је сарађивао са неколико младих људи из Европе и издвојио је румунског режисера Калина Петера Нецера, поредећи га са снажним ауторима из прошлости попут Живојина Павловића или Макавејева, рекавши „да ли је то мој духовни брат или није, без обзира на разлику у годинама, браћа су браћа, и ако се ту између нас нешто погоди ми ћемо направити филм. Ако смо два острва, два света, а можемо да будемо независно од тога да ли смо успоставили прави контакт или нисмо, можемо га успоставити касније током снимања или током разговора, али у сваком случају братство је нешто што нас повезује, духовно братство.”
Одговарајући на питање о техникама и методама рада, рекао је да је, захваљујући новинарском искуству, научио да пише брзо, без превише размишљања и оклевања.
На крају, Михић се осврнуо на сарадњу са Емиром Кустурицом која је почела пре 30 година. Двојица аутора су путовали заједно Косовом у потрази за материјалом за филм о продаји ромске деце у Италију да би просили. Идеја је настала из кратког новинског чланка о ромском дечаку који је годинама крао за свог газду. На крају су причу нашли у близини Скопља, у великом ромском насељу, а комбиновали су причу о младом Перхану, малолетном делинквенту и будућем главном јунаку Дома за вешање са Михићевом анегдотом о пријатељу, ромском дечаку, из детињства.
Гордан Михић је радио и на Кустуричином последњем филму На млијечном путу.
