Лично позориште Никите Михалкова

radionica nikita

Након пројекције Сунчанице, руски режисер Михалков је говорио о свом филму пред препуном двораном биоскопа ”Проклета авлија.” Михалков је прво говорио о биоскопској дистрибуцији свог филма, рекавши да му је драго што још увек постоји публика спремна да погледа филм који траје три сата. Објаснио је да је у Русији након месец дана биоскопске дистрибуције, филм приказан на телевизији и да је имао извандредну гледаност. Међутим, након извесног времена филм је због интересовања публике враћен на биоскопски репертоар. Михалков је закључио да му је то најважнија награда.

На питање о улози уметника у кризним временима, руски синеаста је одговорио:

”Режисер није доктор. Његов посао није да помогне у кризној ситуацији. Поред наде, вере и љубави, добро је и стварати сопственим рукама. Важна је и храброст. Тамерлан Велики је рекао да је храброст само сртпљење у опасној ситуацији.”

Михалков је потом говорио о сарадњи са монтажером Светоликом Мићом Зајцом.

”Зајц је генијалан монтажер, а главни квалитет му је што тога сам није свестан. У Сунчаници он је коаутор филма. Одликује га велика осећајност, али истовремно и хладна рационалност којом каналише осећајност режисера.”

За Никиту Михалкова, суштина филмске режије је у атмосфери, како унутар кадра, тако и ван њега:

”Сви људи у екипи треба да верују да без њих филм не био био могућ. За разлику од позоришта, филмски глумац не може да прима енергију од публике, већ само од партнера и од екипе. У том смислу, режија је све, од управљања домаћинством до управљања државом. Добар режисер не мора да буде живописна и упадљива личност. Он понекад може да буде и невидљив на снимању. Када сам снимао филм 12 са 11 врхунских глумаца, често сам био невидљив, иако сам сам био дванаести глумац. Циљ режије је да сви у кадру раде оно што ти од њих хоћеш, а да се осећају као да раде оно што сами хоће.”

Говорећи о раду са глумцима, Михалков је тезу да је ту познавање психологије пресудно илустровао примерима из свог искуства. Описао је како му је један од глумаца из филма 12 донео 25 страница текста рекавши да је написао текст за једну сцену свог лика.

”Био је то врло добар текст, али предугачак. Рекао сам глумцу да има тачно минут и двадесет седам секунди да тај текст изговори. Он се потрудио да то изведе и тако смо у филму добили аутентичан монолог суманутог човека.”

На питање из публике о омажима и посветама у филму Сунчаница, руски режисер се позвао на Чеховљев појам ”лично позориште”:

”Уколико немате лични однос са филмом који радите, то је досадно. Филмом можете поздравити људе који више нису живи. У Сунчаници имате посвету чувеној сцени на степеништу у Одеси из Ајзенштајновог филма…Ту је и сцена на пароброду где две девојчице траже аутограм од писца мислећи да је то Чехов. Тај филмски лик јесте писац, али се зове Тригорин, по лику из драме Галеб. Млади људи који данас гледају филм можда не знају за Чехова, Галеба и Тригорина, али то није важно…То је мој лични однос са стварима које добро познајем.”

погледајте галерију слика или видео